Клинац

Опет,

можда би волела да знаш

како се по киши хода између капљица

да се не би носио глупави кишобран?

Како да се не плашиш ни најопаснијег кера

и како да учиниш

да се пас и мачак воле?

Како да уђеш у пећину иза водопада,

као у каубојским филмовима,

да те индијанци не пронађу

рањену и слабу?



Могу да те научим

како се плаче мртав трезан

када засвирају Цигани,

и како се плаче

и када не свирају Цигани.

Како да другоме обришеш сузе,

па да се он после смеши?

Како се измишљају приче

које не вређају,

а да те ипак сви слушају док их причаш.



И како се бос хода по ђурђевданској роси,

а да ти ни мало не буде хладно,

и како се дише кад ти се отвори небо

у Богојављенској ноћи,

и како да га отвориш

када затвориш оке.



Научићу те и како се ветар слуша трепавицама,

и како да на њима не разликујеш

дах од поветарца,

и како може да се загрли баш цело небо

и сво опало лишће опленачких церова

које ти шапуће коси и задигнутој хаљини...



Научићу те флерту са океанима

који уопште нису овде

и шта да дошапнеш делфинима

да растерају ајкуле

од твоје орахове љуске

којом си морала да кренеш преко баре...



Могу да те научим

како да знаш много о неком

који ни реч још рекао није,

и како да будеш богатија за дечји осмех

кад кинте немаш у џепу.



И како да у свему налазиш лепо,

и топло,

и голо до пијанства...

И како да увек крадеш најлепше из сваког,

а да је њему лепо што га крадеш,

и како да ти све очи буду плаве,

и како да те голу

никада од себе не одлепе

неки безнадежно шашави клинци

шатирани позним новембрима

и промашеним пеналима...



Потребно ми је само мало времена,

а све ми се некако чини

да га ти за мене немаш.



Може бити да ни ја,

нимало више,

немам времена за летење.