Post by Eugen Grafvajer on Oct 24, 2016 6:24:06 GMT
Balerina
Rekla je:
"Kad porastem, biću balerina, kao što je bila moja mama.
Postaću dama i udaću se za svog baletana."
"A, je l’ mogu ja da budem tvoj baletan?"
"A, je l’ umeš da se ljubiš?"
"Umem!",
rekoh i poljubih je u obraz.
"Ne tako!"
"Nego kako?!"
"Onako filmski!"
"A, to ono kao bajagi..."
"Me ne, izistinski"
"Izistinski!?"
"Da, izistinski."
"Hajde, pokaži."
"Važi. Zažmuri prvi i otvori malo usta."
"A ti?"
"I ja ću svoja, pa kad ih prislonim na tvoja, a ti se onda isplazi."
"Ma, neću da se plazim! Na šta to liči?!"
"Pssst, ne viči! To se tako radi samo. Hajde, dodji da probamo."
"Hajde."
"Hej, stani, ne tako jako!"
"Pa kako?"
"Polako, evo, ovako!"
I onda se ona meni prva isplazila.
Pa ja njoj.
Pa opet ona meni, ja njoj, a onda istovremeno jedno drugom,
sve dok nam se jezici nisu dotakli.
U početku malo stidljivo,
kao da se ispituju a onda sve hrabrije i smelije,
počeli su da se dodiruju, da se gurkaju i da se igraju.
I mogli smo tako da se plazimo, ko zna do kada,
samo da smo imali dovoljno vazduha.
Prestajali bi tek tada, kad počnemo da duvamo, jedno drugom u usta.
Tada bismo se razdvojili i raspravljali ko je prvi počeo da diše.
Hvatali bismo jedno drugo za nos
i takmičili se ko može bez vazduha da izdrži više.
"Pazi, ne sme da se vara i da se diše."
"Znam"
"Ti dišeš!"
"Ne dišem!"
"Lažeš!"
"Ne lažem, majke mi!"
Malo je falilo pa da se onesvestim.
Pred očima mi se pojavilo nekakvo plavilo, al' nisam hteo prvi da popustim.
Posle me je sve do uveče jako boleo nos.
I tad, a jos kao dečak, shvatio sam da kad se voli, mora i da boli.
I tako smo se mi plazili, duvali jedno drugom u usta,
vukli za noseve, čitavih nedelju dana,
sve dok nas slučajno nije zatekla, jedna starija dama
a koja se i inače brinula o njoj i razdvojila nas.
Da je zauvek, to tada nismo znali.
Nismo se čak ni pozdravili.
Sutradan, zajedno sa drugom decom, jurio sam za kolonom cirkuskih kola,
koja je napuštala naš grad.
Mahali smo onako trčeći i gurajući se i spotičući jedno o drugo, vikali smo u glas:
"Dodjite i opet kod nas!"
Mahala je i ona i brisala suze s lica.
Meni je podrhtavala vilica ali sam morao da pazim da me ne primeti neko.
Hteo sam jos jednom da joj se isplazim, ali ona je vec bila daleko.
Ne znam zašto ali toga dana, kod nas je padala kiša.
Al nije ni bilo baš nesto puno sunca.
Bila je samo neka čudna tišina i praznina.
Kao da je sve ono što je lepo, otišlo zajedno sa njom i cirkusom.
Ostala je samo jedna livada, ugažena trava u obliku kruga i tuga.
Ponekad, kada se zateknete tamo, negde izvan grada,
ako li malo slušnete, čućete dva razdvojena dečija srca,
kako se jure, dovikuju i traže da se ponovo spoje,
duvaju jedno drugom u usta i da se plaze.
Još uvek obilazim cirkuske šatre, tražeći svoju balerinu
i ako je ikada budem sreo, pitaću je samo jedno tada:
"Koliko dugo može da izdrži bez vazduha?"
Ja, evo, sve do sada...